РОДОНАЧЕЛНИК МОДЕРНОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

Др Лаза Костић је рођен 31. јануара 1841. године у селу Ковиљ, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у Ковиљу, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права (који је одбранио на латинском језику) на универзитету у Пешти.
Потом се враћа у Војводину где службовање започиње као гимназијски наставник у Новом Саду, затим ради као адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
У младости је био један од омладинских првака, бунтован, национално просвећен, бавећи се политиком за добробит српског народа. Два пута је затваран у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, изабран је за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе мора да напусти Србију. Пред старост опредељује се за клерикализам и напушта своје саборце из напредног покрета из младости и идеје за које се залагао. Због тога бива оспораван, но критици се излаже и његов целокупан рад.
На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје пет година, као уредник званичних црногорских новина и кнежев политички сарадник. Потом се враћа у Бачку где у Сомбору проводи остатак живота релативно мирно.
Живео је изнад средине у којој је боравио. Био је у сталном сукобу са средином: нити је он схватао људе око себе, нити су се они трудили да прихвате њега. Крупан и стасит, увек обучен по најновијој моди, аполонски леп, са нескривеним пркосом се односио према околини. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883. године а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
У суштини романтичар Лаза Костић је зачетник новог српског песништва. Био је један од најобразованијих књижевника тога доба: знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски и мађарски језик. Читао је античке писце
и филозофе, у првом реду Хомера, Есхила и Хераклита. Интересовали су га још и Данте, Гете, митологија и естетика. Костић је наш први шекспиролог. На српски је превео нека Шекспирова дела (Ромео и Јулија, Хамлет, Ричард III).
Лаза Костић је био песник, драмски писац, есејиста, новинар, преводилац, књижевни и позоришни критичар, естетичар, филозоф... У једноме се одваја од романтичара и приближава на једној страни класицистима а на другој модерним песницима, у својим научно-теоријским, естетичким и филозофским преокупацијама. Говорио је да “нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште”.
У његовом делу повезане су песничка имагинација и песничка рефлексија, стварање поезије и размишљање о поезији. Његов научно-теоријски рад дошао је после песничког. Највећи део својих песама написао је између 1858. и 1870. Од средине 70-тих година XIX века до смрти написао је мало песама, углавном пригодних и мање значајних али и своју најбољу песму “Санта Мариа дела Салуте”(1909).
У том периоду његов есејистичко-критички и филозофски рад много је изразитији од песничког. Тада је написао највећи број својих критичких приказа и огледа као и три обимнија рада: естетичку расправу “Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме” (1880.), философски трактат “Основно начело, Критички увод у општу философију” (1884.) и велику монографију “О Јовану Јовановићу Змају” (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902.). Написао је две историјске драме, “Максим Црнојевић”(1866.) и “Пера Сегединац”(1882.), две комедије, “Гордану”(1889.) и “Окупацију”(написана на нема чком 1878/79. а објављена први пут 1977.). Живећи између сна и јаве и свој занос изразио је у песми “Међу јавом и међ сном” (1863.). За живота објавио је три књиге песама: Песме, 1873.,1874., и 1909. Своју најбољу љубавну песму није написао у младости, него пред смрт. Њу је годинама носио у својој машти(дневник који је водио на француском језику открива генезу те песме) док није добила коначан облик, савршен, класичан. Међутим, љубав у “Санта Мариа дела Салуте” није осећање него принцип, осно вни принцип људског живота и космичког поретка ствари, сила која, као и код Дантеа, покреће светове. Песма је посвећена Ленки Дунђерски девојци неизмерне лепоте. Лаза је имао 50 година, а она тек 21. Платонски је хранио своју љубав према прелепој Ленки задовољавајући се пријатељским дружењем са њом: разговорима, слушањем клавира, вожњом кочијама или шетњом. Да би се одвојио од своје неизбежне и вечите љубави Лаза Костић се жени Јулком Паланачки, али своју љубав према Ленки, која прерано умире од тифусне грознице (у 25. години), одсликава у својим песмама.
Умро је 26. новембра 1910 год. у Бечу.

Приредио Стеван Крстец Старчински