MIŠLJENJE O PROJEKTU „ZBORNIK SAVREMENE LJUBAVNE POEZIJE“ i
„ZBORNIK SAVREMENIH LJUBAVNIH PRIČA“

Treba da podržimo ovakve pozitivne, dobronamerne i otvorene zbornike ljubavne poezije i proze čiji je osnovni cilj da otvori i stvori nove sinteze između kreativnosti i saradnje u bogatom raznoglasju Balkana.
Šta može bolje da izgradi nove mostove između stvaralaca i čitalaca sa ovog našeg prostora nego poruke kojima obiluju obe antologije Kreativne radionice Balkan!
Ljubav kao najveća i najpopularnija tema književnosti - to je poruka izdavača koji je svoje dve obimne Antologije ljubavnih pesama i ljubavnih priča izuzetno elegantno opremio sa pravom ljubavlju za knjigu.

Decembar, 2014. godine

Maja Herman Sekulić,
Član Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike (PSA)

U sprezi dva entiteta, kreativnosti i kreativnog zajedništva, sadržana je, pre svega, plemenita namera – da se, najlepšim čime humani svet raspolaže, funkcionalizuje i pretvori u život. Američki teoretičar Čarls Pirs promovisao je, recimo „Književnu zajednicu“, povezujući stvaraoce, njihove tumače, zatim izdavače, propagandiste, a onda i konzumente, „čitaoce“, kako bi R. Bart rekao i same neposredne učesnike u tome – „sustvaraoce“. Jer, u pravu je Pol Valeri: umetničko delo je: „ono, i jedino ono što su – u slučaju književnosti – sami čitaoci videli i doživeli“.

„Nameranije“ Kreativne radionice Balkan ima i još jednu „značajku“: da poveže narode (ovde) Balkana, njihove jezike, pisma i htenja, a to je, kako je još o svom delu pisao znameniti Slovenac Ivan Cankar kao da raspirujete oganj „da svetlost priđe ljudskom ognjištu“, što je znak najlepše namere i humanizma. Posebno na Balkanu čija je istorija, nažalost, premrežena ideološko-političkim razmimoilaženjima, a onda i prolomima nacionalizma i uskogrudosti svakojake vrste (religijske, nacionalističkih, regionalnih kataklizmi uzrokovanim seizmikom čak najvećih svetskih potresa). Ergo, s jedne strane, ideje ovog kreativnog tima imaju ulogu blagotvornosti za „nicanje i cvetanje“ najlepših plodova, dok s druge strane – zbližavaju, a time i otvaraju vrlo širok prostor za afirmaciju novih vrednosti.
U pripremi za pisanje ove podrške (mišljenja) pogledali smo – iščitali pripremljene, a za poeziju i odštampane zbornike. I prva afirmativna misao, zapravo, ne pripada nama već velikom Jovanu Skerliću koji, pišući svoju „Istoriju nove srpske književnosti”, izreče i sledeću misao: da je „čitao mnoge i 'male' pisce“, jer se u njhovim delima „ogleda epoha“.

Dakle, bilo kom, ali prilježnom autoru, ako mu je stalo do izgradnje autoritativne književne istorije kao supsumacije vremena, ovakvi zbornici biće više nego dragoceni! (ne bi trebalo zaboraviti da je upravo Skerlić u monografijama, i to s naučnom akribijom!) valjano izučio svekoliko srpsko „građansko pesništvo“ koje je, na neki način iznedrilo onu lepotu i „lakoću“ umetničke lascivnosti mlađanog Branka Radičevića, a onda i stvaraoce okupljene oko pokreta tadašnje Omladine (J. Skerlić: Omladina i njena književnost). I ovo je, dabome, kvalifikativ za ocenu namere Kreativne radionice Balkan.

Reč – dve o praktičnoj „strani stvari“. S koncepcijom jezičke i nacionalne polifonije, oba Zbornika najavljuju široko međusobno povezivanje, upoznavanje i, naravno – razumevanje. A kao „nadrgradnja“ Pirsovoj „Zajednici“, sprežu se i praktične mogućnosti: širenje čitalaštva, ali i podizanje kritičke – vrednovalačke arbitraže jer – značajno je to – „prenumeranstvo“ neće i ne sme biti prenumeranstvo i odlučujuće za objavljivanje već – izbor i kvalitet u prezentaciji. Otuda i opravdanje za naziv biblioteke „Antologija“. Dakle – u pitanju su, uslovno, „kolektivne antologije“ kao, u stvari, prezentacija kolektiviteta čiji personalitet, pored svekoliko raznolikosti (narodnost, jezik, stilsko – formativno obeležje i karakteristike, polnost i „dobnost“ i dr.) bi se mogao nazvati – k v a l i t e t. Upravo to je i diferencia specifica naspram amaterskim kolektivnih predstavljanja. I na tom putu, dabome, valja opstajati, čak – unapređivati ga. Na to je, takođe, mislio i Čarls Pirs jer istina o vrednosti izrasta iz odabira i po aksiološkoj osi.

Opet „reč-dve“ o ponuđenoj panorami „Zbornik savremenih ljubavnih priča“. One su ipak izbegle uskost okvira tzv. „kratka priča“, mada za žanr „priča“ uvek važi heterogenija: da je priča svojevrsni rondel, zakonameran fabularno, naravno i formativno – stilski. Od priča sa čak 6 i više ovde štampanih stranica (npr. „Parti“ Radojka Laka Veselinovića ili čak Mirjane Tachlinski „Logorska noć“...) pa do nepune stranice („Prespavao bi život“ Suzane Bunjaku ili tek na pola stranice „Pevačica antiglamur orijentacije“ mr Ljiljane Živković...) i, naravno, sve u slavu ili – odbranu prave ljubavi, tematska zaokruženja su i posebnost poetike autora. Čestitke arbitrima, naravno, na izboru jer, već sam čin izbora, predstavljanje je i one poluge u književnom (opšte umetničkom) životu koju u rukama drže kao „ojavljivači“ i socijalni promoteri – kritičari. Mogućno je – to bi bio i naš p r e d l o g – da se u pripremi ili novih izdanja, nastavka sa nazivima „Zbornik II“, „Zbornik III“ i sl. (sa sve, naravno, žanrova oglase i ocenjivači kraćim vrednosnim sudovima – radi potkrepe samog izbora, možda i sugestivnosti prema samim autorima...)

„Zbornik savremenih ljubavnih priča“, po našem mišljenju i, naravno „usputnom“ iščitavanju samih priča, nosi sobom vrednote koje su nam uvek potrebne. Prvo, to je kolaž, talasanje poetologije savremeničke proze. Zatim, ako tačno brojimo 131 predstavljen autor „svaka je za sebe“ kroz priču, naravno, „priča“: sa autorskim pečatom, htenjem, poetikom, porukom, jezičkostilskim obeležjima, socijalno-filozofskim „kredom“, sazrelošću i, što je kreativno najvažnije – tragalačkim otiskom. Od simboličke naracije, recimo, do anegdotističnosti (Saša Ugrinić i dr.), poetičnosti do erotike, ali i rugalaštva savremeničkim mitovima (Lj. Živković i dr). Zbornik je doista stasao u okular gde se prelamaju – i to po „meridijanima“ višejezičja i iskoraka nacionalno – etičkih granica, pa samim tim oznake tamošnjih umetničkih stremljenja postajući „vezivo“ među generacijama, ali i fragmentima „živog“ etnosa Balkana koji, naravno, ima i svoje posebne, ali i zajedničke i puteve i raspuća. I u ljubavi, dabome, iako je ona sušastveni Id i postament sveljudskog (i sveživog uopšte) održanja, ali i graditelj – nesumnjivo – večnog Erosa lepote...

Zaista posebnost ovih zbornika je – i to jedinstvenost i ponajveća je „dobnost“. Josipa Lesinger, recimo, rođena je „tek“ u proleće 2000-te, a podsoat je njoj bližih sa tek kojom godinom ranije. Slobodan Ilić je 1953-će i već je dopisni član Medicinske akademije Srbije. „Statistika“ međutim, govori da ipak preovlađuju relativno „srednjaci“ koji su prozi doneli – u nju uneli socijalnu zrelost, lično iskustvo, a, ako i iskoračuju i nadstvarno, fantastiku ili tragaju za refleksijom u mitologiji, metaforičkim prostorima, koriste alegoričnost i sl. to su već naznake za ono dragoceno: traganje za kreativnim identitetom, s jedne, a s druge strane širenje samog prostora kreativnog jezika i predmetne morfologije i topologije. Ovi zbornici i taj aspekt stvaralaštva relativno manje poznatog „sloja“ savremenog autorstva Balkana prikazuju što je, takođe, preporuka Kreativnoj radionici Balkan da nastavi jer – ipak će se i „sutra“ pisati stranice, uslovno „balkanske književnosti“. S obzirom na „dobnost“ autora zastupljenih u ovim zbornicima nije isključeno da, bar neko ili više njih, zakorači u kolektivni „foaje“ savremene književnosti...

Na kraju, Kreativnoj radionici Balkan želimo da, najbrže što može, reši organizaciono – tehničke i, još više i pre, materijalno-finansijske probleme za ovaj vredan čin trijumfa uma i lepote na Balkanu, kako ga nazvaše „planeti meda i krvi“: da bude „planeta lepote i bogatog veza najboljih vezilja! Vezom od snova, žive reči, lepote i treptaja plemenite duše, erotike ukroćene, kako PseudoLongin reče onim De Sublime (uzvišenim) koje se „kao munja“, pojavi da osvetli čarovitošću „kad treba“. Srećno neimari!

Novembar 2014. godine                                     

dr Miodrag Ignjatović  
Književnik i član Srpske akademije obrazovanja,
Beograd