banner
kreativni tim izdanja projekti promocije info kontakt
     
  katalog misli  
     
 

Рецензија

     Надилазећи духом све оно што се нађе у фокусу, пут трагаоца никада до краја није дефинисан извесношћу, нити је утемељен на премисама непогрешивости. Напротив, истина којој се стреми и одговори за којима се трага, измештени су на некој иманентној верикали, узвишењу које је могуће досећи само у фантазији ствараоца. Но, ако се макар на трен циљ досегне, освртање није шкодљиво, јер се у свим перспективама коначно и јасније сагледавају слике истине. Тек тада имагинативно и чудесно конкретизује песничку егзистентност и самосвојност.

Песма, тако се веровало, могла је делимично да буде филтер за унакажена душевна стања, мада ова утопистичка визија поета ентузијаста у реалном свету није могла заживети. За креаторе новог поретка и нових подела улога уметности сваке врсте, а нарочито значај оних који су се бавили писањем и поетиком, била је апсолутно маргинализована, сведена на безначајност и успутно дешавање.

Појачавајући слику негативног тока ствари, могло би се рећи да песник успоставља омеђен простор. Подмеће говорно лице као непосредног тумача драме која се сагледава двојако. Дакле и кроз своје, али и туђе очи. Преваљује се тако дуго растојање од полазне тематске равни, на којој се поетска расправа преводи у сферу морфолошко-књижевног текста, где су артистичке играрије домишљања ограничене речима. Ове поруке имају симболичко-семантичку подлогу. У новим склоповима, те речи одевене рухом неког новог смисла, имају улогу филтера савести, али су коначно постале моћно средство за тумачење људске судбине.

Пред нама је нова поетска књига Биљане Хукић. У овим њеним најновијим песмама одмах уочавамо стално присуство урбаног, мада се негде из позадине назиру макар као наговештаји трагови руралног као далеке, скоро заборављене, слике завичаја (рецимо песма Џанарика), које по потреби могу бити сачуване и измештене изван главних дешавања. Негде тамо и свуда где се песникиња кретала. Ти њени мотиви се скривају на оним местима где је само њен радознали и неукротиви дух доспевао.

Вредност има само оно што је видљиво, а емоције на несрећу људског рода никада нису за себе избориле жељену видљивост. Морале су да се ослањају на речи и описе, а то су одувек били непоуздани сведоци. Коначно, долази тренутак када и песникиња узима удела у овој игри непредвидивости. Она притом свесно претаче властиту поетичност у игру идеја и језика, поетске домишљатости, личног познавања датости.

Игром одабраних привида, наслеђем далеке прошлости, које се не може унизити никаквом модерношћу и утуљеном јавом, песникиња изналази жељено самоутемељење, састављено од мноштва изазовних момената, чија природа није увек јасно одредива. Како год било, извесност властитог феноменолошког редукционизма дефинитивно утиче на утемељење примарне структуре интимног, језичког и индивидуалног простора и наводи песникињу да себи свесно удељује улогу субјекатског гласа. Разлике неминовно настају између преживљеног, виђеног и говорног, где простор оног минулог, али и овог света, није створен делузијом, већ је све садржано у самом процесу сажимања простора и времена. У таквом искривљеном огледању стварности у повезивању неспојивог пре свега, извор светлости је само успутно озарење, помоћу којег песникиња на нов начин сагледава и анализира минуло време.
У самом наративу поетског изазова Биљане Хукић, уочава се апсолутна проживљеност свега чиме се она у својим песмама бави.

Са једне стране видимо како рефлексивна поетика подилази искуственом тренутку, где је доминантна улога онога ко трага за суштином и суштаством битка. Поезија Биљане Хукић је сва у служби одушевљавања и величања љубави и заноса који из љубави проистичу. Она и не покушава да се приклони неким новијим и другачијим дисонантним тоновима у певању. Нема намеру да направи отклон и искорак у нека друга поетска кретања која се само назиру у наговештајима. У самом наративу поетског изазова, уочава се недостатак свих других садржаја сем оних који се тичу љубави. У њеној поетици нема великих тема. Њено певање је позиционирало субјекат певања у ширу и прихватљивију друштвену слику, која је сачувана у њеним малим искорацима ка оностраном. Оностраном које је сакривено у неком сутра, које долази. Она се суочава са двојницом коју носи у себи. Песникиња каже да је једна од њих две, а обе су заточене у истом телу, саздана од росе јутарње, од венца пољског цвећа, од лепоте. Она друга је погурена старица, презрела, сагорела у патњи, чије присуство она прва, ближа песникињи, не жели у својој близини. Страх од пролазности и старења није у песништву нова тема. Између ове две неспојиве жене уденут је знак једнакости и он подло вага њихову збиљу. Иста им је само душа (песма: Жена у жени). У следећем песничком промишљању видимо песникињу као успавану срну, она је тамо негде заточена лепотом пејсажа и горја, тамо где земља грли небо. У песми Жена на престолу, песникиња краде снове, дозива луталице да у њен свет наврате, ипак престо је тамо где њен драги обитава, и само у том додиру недосањане лепоте она заузима место на трону за који верује да јој припада. Оно што је занимљиво у овој поетици је коришћене изломљеног стиха, нема рима, речи у песми се надовезују и граде колоплет појмова који откривају поруке које поетеса у трену надахнућа вољеном човеку шаље. Она, чини се, пева с љубављу и о љубави према човеку, мушкарцу, који није негде изван њеног света, који није неостварена чежња. Он је ту у њеном видокругу, али песникиња ипак настоји да своја најдубља осећања по ко зна који пут исказује речима које су изабранику њеног срца намењене.

Постоји и она друга љубав, родитељска. Кудикамо моћнија, што се види у песми Ти овде спаваш, препуној тананих емотивних промишљања, ова песма, као и следећа која је у књизи, прати и носи наслов И ја сам умирала, и још многе у овој песничкој књизи Биљане Хукић, посвећене су трагично страдалом сину. У овим песмама исконске боли и сете песникиња је само утварна сен некада моћне жене, која своје боли прималним криком слика, док ветрови неумитно носе живот.

Ова песничка збирка одсликава најдубља стања духа песникиње. Нису то дубине ума, већ оне емотивне и душевне дубине. То су и оне најличније дубине из којих црпимо снагу за нове узлете и нова надахнућа. У овој књизи постоји и једна песма која се зове Пут за рај. Вечно питање које мучи нашу поетесу гласи: Пут за рај, где је? Наслов ове песме би комотно могао бити и наслов ове књиге. Рајским путем се само једном ишло. И то путовање се отиснуло у легенду. 
Тамо где стих не може да досегне до потпуније исказивости емотивног набоја, Биљана прибегава кратким прозним формама, које се не могу подвести под појмом песме у прози. Јер то и нису. Па ипак ти колоквијални пасажи нечега што се не може уденути у стих и у песму не ремете структуру и садржајност ове поетике из простог разлога што некако делују као темељни углови на које се својим садржајем ова поетика ослања. Треба обратити пажњу и на песму Вечност у којој љубав дише и где се на рубу разума замећу оне ванвремене играрије путености и телесности. Но, није свака порука у овим песмама афирмативна, отрежњујућа и најбитнија, јер у песми Моја Улица, песникиња опет са сетом у гласу каже: Нисмо више исти, негде смо себе изгубили. Можда је то и највећи и задесни губитак који нам се може догодити. Када губимо себе. По песми Плес са кишом, по стиху из ове песме и ова књига је добила насловну формулацију. Слика плеса на киши из оног чувеног филма, чини се није ни приближно моћна као ова коју нам намеће песникиња Хукић, јер заиста је много убедљивија слика где плесач кишу бира као партнера у плесу. У овом случају песникиња баш то ради. Плеше са кишом. У овој књизи, ма коју насловну формулацију коначно понела, песникиња на једном месту каже да она и није песник, већ само убоги шаптач туге.

Шта год да буде Док јесен лута, остају приче. У ову каденцу властите исказивости песникиња овом песмом чији наслов користимо, указује да све што јесмо и што смо били пролази, све сем прича којима смо нашу јаву испуњавали.
Са каквим год ситуацијама се суочавали, човек као носилац спознаје, бива скрајнут у страну, а лирски субјект више није пишчев алтерего и у пољу видљивог. У први план искаче опсена као моћно поље тактилности. И овде видимо да поезија Биљане Хукић не робује приповедачком наративу, иако, као што је речено, тих наговештаја ту и тамо има, већ је емотивним сажимањем упливала у неке поетске структуре, где је сада много доминантнији њен лични поетски микро наратив.

Но, ово њено тек оформљено поетско језгро има и ону осојну страну исказивости, јер видимо како на моменте у први план искачу бескрајне варијације на тему љубави, а то уме да буде каткад и заморно читаоцу који можда и сам трага и за неким властитим одговорима.

Ако се макар и површно упустимо у аналитички приказ кретања и многобројних трагања у поетици данашњице, како би се нашли нови песнички излази, треба рећи да је ова непрестана потреба у трагалаштву за новим поетским исказима узимала данак, јер резултата који би све претходно засенили није било. Очекивано, такве оригиналности и резултата нема ни у овој поетици.

Критичко поетски потенцијал бива превазиђен као део естетске праксе, сам себе обесмишљава и чини саму поетику ирелевантном. Савремено песништво и даље иде линијом мањег отпора, постаје све мање видљиво у значењском смислу. Као нова фрагметарност губи на убојитости иза које се у минулим периодима заклањало. Песништво невољно прихвата постојећа стања које систем вредновања именује. Стих је пука таутологија и у већини случајева изражава нарцизам појединца. Лирски субјект се приклања ишчезавању и конзумацији илузија које долазе са развојем целулоидне траке. Реч се своди на описно стање и увод у нешто што ће се, надајмо се, развијати ка неким новим могућностима. Савремени песнички језик је у том смислу апсолутно закржљао, немоћан да прати било који технолошки напредак. Период видљивог се поткрепљује тактилним и густативним, чулност намеће сталну потребу за спектаклом и сензацијом. Нове песничке генерације се смењују исувише брзо, да би се најосновиније промене уочиле и класификовале. Временски ток песме не успева да се удене у карусел спектакла. Ово окаснело дегустирање бајатог јела није тек пука произвољност наметнута игром случаја, јер са једне стране прекретнице су тако очигледне, али скретничари и даље остају у сенци. А то су свакако сами песници.

Данас видимо како се поезија приклања апстрактној садржајности. То није случај у поетици Биљане Хукић. Она трага и она себе проналази кроз њене личне изазове трагалаштва. Какав ће бити њен добитак и ћар на том путу поетске неизвесности сада није лако рећи. За Биљану треба да буде најважније то што се нашла на том неизвесном песничком путу и што се њено кретање примећује. Ако је неко у покрету, увек ће стићи до жељеног циља. Овако, или онако. Слике из живота, које се речима промовишу у исказ требало би да оставе трага. Али, некад то зна да буде и јалов посао. Треба поћи од премисе да је биолошки опстанак човека сведен на игру случајности, а духовно биће уведено у мрачни тунел из којег као да нема излаза. Песникиња Хукић припада оној врсти сањара где њена страст према животу није потиснута снагом хладног сажимања реалних слика из непосредног окружења, где наједном у први план искаче егзистенцијална усамљеност и више ниједна реч, па ни она песничка нема улогу спасиоца и нема моћ просветљења. У свет који песникињу окружује умеће се тотални релативизам и она се приклања демијургу божанског сновиђења који уједно треба да буде и пречишћивач савести и дубински филтер загађеног животног миљеа. Ауторитарну девијацију, наметнуту од насилничког утицаја појединца са неограниченим моћима, замењује релативизам свакодневља, и уместо поменутог тоталитаризма, примат узима песничка слобода да се макар донекле искаже оно што је у најдубљим емоцијама зачето и што је на најсуровији начин преживљено.

Смрт оних које волимо чини бесмисленим све што човек у животу ствара. Такви губици нису мимоишли Биљану и то се у њеној поетици и те како види. Она трага за спасом и чини јој се да само песма одагони црне мисли. Чисти душу и срце од нагомиланих мракова. Дакле, кључ спасења је у песми и Биљана у тај обзор спасења верује сваким дамаром свога бића. У неким моментима недоумица, илузија моћи спасења се расплињава као холограмска слика, која у први план истиче девијацију времена у којем је све било могуће. Биљана се у својим песмама не мири са тиме да је све готово и да човеку остају једино успомене. Она верује у сутра које долази. Она чека и има право на наду. Она није просјак љубави, ма колико леда и студени било са оне друге мрачне стране живота. Врисак срца ове песникиње се далеко чује. Она се буди ношена крилима ветра. Стихове исписује њено срце, а не и она. Једном задојена капима љубави, она је враголаста искра која свакој напасти одолева. Њено срце је спремиште за лепоту, за срећу и љубав. Она верује да је рођена тамо где се и звезде рађају. Воли длановима, када све друго закаже. Кад год устреба и када се у њој мракови и весници мртвих душа узјогуне, она се осмехом од сваке напасти брани и огрће се стихом, као што то и чини у песми Мрве душе. Треба мрву од свега сачувати. И ништа што је људско не сме се ногом газити. Она је и она девојчица из древне баје која мрве просипа путем за онога који ће је тако лакше пронаћи. Трага у себи за Богом спектакла. У хоризонту нове савремености нема могућности за стварање наметнуте секвенце која би надмашила субјективни принцип који намеће ново друштво и она је чини се тога свесна. Грч безнађа има невидљиве прсте, тај грч није само онај који дави, он не пушта и не оставља на миру усплахирену песничку душу. Босе ноге су у стању да камње мрве. Назиру се и ослухују шумову тишина, успаванке рођене из пољубаца. Срећа и онако нечујно куца на врата пролазности, али и на врата песника удомитеља стихова. Џанарике и њен хлад носе трагове болне прошлости. Ипак, љубав је моћнија од свега, она има крила и дарује их нашој песникињи. Љубав је њена животна преокупација, њена инспирација и њено прибежиште. У песми Зора, брза река је односила муљ пролазности и није успевала да сачува садржаје притока који су се у њено имагинарно корито уливали.
За песникињу Биљану Хукић постоји само једна прича у којој обитавају само њих двоје. Она и изабраник срца њена. Треба рећи да ово песништво није доречено. Није завршено. Оно је у фази буђења. Оно се још увек не може уденути у модерне токове песништва. Оно је само по себи истраживачко. Не припада авангарди и боље је што је тако, јер познато је колико авангардно нема милости за лирско поетско рухо. Сведоци смо да се лирски субјект у савременој поетици исмејава и од модерниста се баца као потпала на ломачу, где гори сваки вид раније поетске исказивости. Гнушање над свиме што је носило трагове традиционалног, реалног, проживљеног прекривано је концептуалном мимикријом која је авангардистима послужила као реквизитариј за боље сагледавање нове реалности којој су они давали усмерење. Уметничка игра проценитеља и оних који вреднују и даље не успева да уређује и води сопствену егзистенцију у правцу где је успињање услов. Субјект постаје тумач стварности и ова игра не показује пут ка избављењу и ослобађању од стега наметнутих од стране ових помодних креатура које су лагано силазиле са јавне песничке сцене, немоћни да прате, или макар узму удела у ономе што је исконска поетика нудила као решење. Појединца, ма ко то био, није лако ослободити од зависности. Пристајање на опсесивно које додељује значење свему што је наметнуто зарад вишег поетског циља претвара се у обесмишљено идеолошко поље симулације. Процес нестајања не наговештава у потпуности и ишчезнуће субјекта који своју приватност поверава на чување објекту, где се поетски наратив јавно износи на трпезу оних који јесу морени неутољивом глађу трагаоца.

Важнија је симулација од слике која наговештава симулацију. Можда је најболније од свега што је изворна стварност и оно што је истинито и преживљено потиснуто и уклоњено са позорнице на којој смо се нашли.

Узгред треба рећи да уметност покушава да се идентификује са свакодневицом. Кад не би било тако, у чему би онда била сврха стваралачког чина.

Муњевита дешавања чији смо заточеници без изузетка, погубно су деловала на свест конзумента.
Ове појаве доводе до дубљег отуђења. Данас смо нажалост неми сведоци да романтика у свим облицима бива уклоњена из свих токова уметности, као принцип застарелости, декаденције, неукуса. Тако је и у песништву. Биљана се са тиме не мири и упорно истрајава на властитом песничком путу неизвесности. Где ће је тај пут одвести то крије оно будуће и, за сада, далеко време. На песникињи је да не одустаје и да истрајава на овом тешком и изазовном, али лепом путу на који је живот нанео.

Веселин Мишнић, књижевник
У Београду, маја 2018 год.

 
 

 

 
     
  nazad  
     
  Copyright KREATIVNA RADIONICA BALKAN 2014 ©. All rights reserved