banner
kreativni tim izdanja projekti promocije info kontakt
     
                             Zbornik savremene ljubavne poezije  
     
 

Повратак суперчика

О песмама Чика–Пеце Петровића (и лектирама у добу љубазних робота)

Ових дана све звечи. Комеша се и у нама и око нас. Велика битка нашег времена стиже до крајњих граница. Рат се сад бије, између осталог, и за то где ће нам очи и ум и душа од сада боравити.

Да ли ћемо, као Алиса, тај мали дежурни кривац (у женском роду кривâ?), отићи иза наших „огледала“ — свих ових екрана где титрају тачкице боја и заумни светови који нуде више него што можемо конзумирати...? Или ћемо скренути поглед и ум на нешто друго? Петодимензионално? Животиње, Биљке, Ветрове и друге људе? Можда чак и на речи на папиру које жуде да буду наглас и у радости изговорене?

Да, да... Дотле је дошло. Одсудни је час за авантуристе духа и бранитеље културе планете Земље, пре но што све технологизујемо, а онда раселимо човечанство у свемир, по савету научника. Време је да се изнова јуначки плаштови завијоре, да гласови топло зазвуче око нас...

Није друге но да признамо: осим Супертета, потребне су нам опет и Суперчике. Ауторитети. Људи моћи, забаве, суштине. Магови фора и фазона.

Чике у српској култури имају суштинску улогу, натприродну моћ. Појављују се кад је најпотребније и најпрешније, стварају као од шале. За Тете не знамо, али по древним правилима, оних правих Чика може бити само један у нараштају. И то је тако од Чика Јове–Змаја, преко Чика–Бране Цветковића, Чика–Ђорђа Лобачева до овог данашњег, изумитеља „пецилина“, Чика–Пеце Петра Марша Петровића, оног који има имена, надимака и идентитета као да је Иберац и Душко Попов заједно.

Свет човека запамћеног по војсци званој „Пеца и деца“, неочекиван је свет. Овај песник је био Тамо, проживео га је. То је свет где су дете, родитељи и свемир и даље једно, па макар и неистражено.

Код Чика–Пеце све говори и ромори. Свака планина, пахуља и одјек у том свету и живују и делују. Тамо Три Снешка стрепе. Месеци у години терају личну мелодију свако својим ритмом и темпом. Сазнајемо ту да ли кукуруз осећа егзистенцијални ужас, али и то колико је домаћа живина, па... жива. Ту учимо како да деде не оседе или како да гласови Ћ и Ч не збуњују потомке неких Словена враћених у Великој сеоби. Песник је одлучио да календару наших предака — где је сваки дан, па и час, имао свој утврђен космички смисао — дода и свој календар од 365 забавних поучавања. (Нагласак на забавних.)

Осим инжењерских знања и мангуплука, додајмо да је приметно и велико језичко мајсторство овог Чике — Усуд му је на рођењу то доделио. Измислиће тај и реч ако му затреба, не би ли неологизмима снабдео Вукове Караџиће, Ђуре Даничиће и Милораде Симиће будућих столећа... Певљивост стиха је велика, стопа и слог су заслужено лектирски, под конац, да нас лукаво опусте — а онда се рокерски или авангардно отргну и цикну, мелодијом и значењем.
И ви ћете само зажмурити. Размислите понекад шта сте прочитали.

Дошло је, ето, време да се кућне библиотеке носе у сокоћалу, у џепу. Гле, и песме нам певају, глуме неки роботи и аватари. И технологија и свет се, дакле, радују оном што нам је Чика написао. Не би имали садржаја и душе без Чикине речи.

Зоран Стефановић

У Сремском Београду, 7. јуна 2017.
 
     
     
     
     
     
  nazad  
     
  Copyright KREATIVNA RADIONICA BALKAN 2014 ©. All rights reserved