Recenzija zbirke: “NE ZABORAVITE “ analizirano sa književnog i istinitog, istoriskog aspekta Ono što bih o snažnom liku Nedžmedina Nezirija-Nedže i njegovom jako vrednom književnom delu hteo u svojoj recenziji da napišem, učinili su davno pre mene, Biljana Marković-Jevtić, Akademik Prof. dr Bajram Haliti, Marina Đenadić, Violeta Aleksić i mnogi drugi, tako da mi preostaje da navedem samo ono što su oni izostavili.

Neziri potiče od nadaleko poznate, ugledne, obrazovane i jako religiozne, radničke porodice, visokih morala čiji su otac, stric, deda i pradeda, kao društveno politički radnici i kao veliki rodoljubi bili učesnici u Balkanskom, Prvom i Drugom svetskom ratu. Boračku porodičnu tradiciju protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja za rodnu grudu i unesrećeni romski narod, ne žaleći svoj trud i život, nastavio je i Nedžmedin, ali ne vatrenim oružjem već snažnim argumentima i moćnim stihovima, u kojima je svoja očajno-sentimentalna osećanja, nastalih zbog pljačkanja…uništavanja kuća unesrećenih, proteranih Roma iz njihovih šesto vekovnih ognjišta. Neziri je kao pravi majstor u stvaranju emotivnih stihova, stvarao svoje elegične i sentimentalne pesme, visoke književne umetničke vrednosti.

On je jedan od retkih skromnih velikana koji se jako uspešno bavio atletikom (trčanjem), postigavši vrhunske rezultate kao i pisanjem svih rodova umetničke književnosti: lirike, epike i drame, nagrađene značajnim odlikovanjem.
Pre nego što je počeo da se bavi književnošću, Neziri je po inicijativi svog trenera atletike Stevana Vulovića, kao petnaestogodišnjak počeo u svom sportskom dnevniku da piše ne samo o napornim treninzima i jako zavidljivim rezultatima, već i o svojim budućim planovima.

Kao što je kao jako mlad čovek imao velike indicije u trčanju, ugledavši se na jugoslavenske legende tog sporta: Dane Korice, Dragana Zdravkovića, Slobodana Brankoviča, Gorana Rajićevića, Said Auïta (Marokanski atletičar) i svog trenera Stevana Vulovića, Neziri prepun samog pouzdanja postizao je vrhunske sportske rezultate, tako se i kao mladi pesnik po ugledu na najboljih pesnika romantizma :Frančeska Petrarke, Aleksandra Sergejeviča Puškina, Laze Kostića, uspešno pisao ljubavnu poeziju. Jedna od prvih njegovih pesama, koja je nastala još dok bio na odsluženju vojnog roka je ljubavna pesma : “ Tvoje oči“, posvećena mladalačkoj ljubavi :
„Tvoje su oči kao plavo more,
a kosa ti k’o sunca sijaj,
usne su ti kao ruže crvene,
Neopisiva je lepota tvoja,
Veruj mi ljubavi moja“.
Karakteristično je da Neziri svaku strofu navedene pesme završava stihom: “Veruj mi, ljubavi moja“ baš kao što je najbolji srpski romantičar, Laza Kostić svaku strofu svoje najlepše pesme završavao stihom : “Santa Maria de la salute“. U refleksivno rodoljubivoj pesmi : „Herdelezi-Đurđevdan“ Neziri peva o najveselijem prazniku svih Roma za čiju bi se proslavu nedeljama pripremali, da u kući i dvorištu bude sve čisto, ukrašeno i raskošno.

Kada su po običaju završavali sa večernjem kićenjem kuća i okućnica mladim vrbovim grančicama i drugim rasvetlanim biljkama i cvećem, počinjali su sa spremanjem najukusnijih jela. U ciku zore, davno pre izlaska sunca, mladi bi odlazili u obližnoj reci ili potoku da se sa ubranim biljkama kupaju, kako bi se očistili od bolesti i svakog zla, dok su mala deca i stariji taj čin obavljali u svom dvorištu. Posle klanja i pečenja jaganaca, od mahalskih mališana, odevenih u nova odela začula bi se vesela graja, pomešana sa svirkom muzičara, koji će nedelju dana uveseljavati Rome.

Oko podne bi se u dvorištu postavili stolovi na kojima se pored jagnjećih pečenja, nalazila najlepša i najukusnija jela i pića, dovoljnih da ugoste ne samo komšije, prijatelje, već i putnike namernike koji bi tih prazničkih dana ušli u romska dvorišta, jer su Romi od davnina poznati kao najveseliji, najdruželjubiviji i najgostoprimljivi ljudi na svetu. Kao takvi oni su jabandžijama-strancima ukazivali najveću počast. Kako je pesnik svoje emocije-radosna osećanja prelio u stihovima :
„Radost se daruje svima
I za svakog za stolom mesta ima.
Da se popije i počasti…
za taj dan se živi proleću se raduje i divi“.

Hederlezi bi se završio, kada bi se žrtvovalo posljedno jagne namenjeno za svakog muškog ukućana i kada bi noću, ispred kuće vatra oko koje bi se, uz meze, piće i stare prepričane priče okupljali mahalski Romi, prestala da gori.
U elegičnoj i jako potresnoj, sentimentalnoj pesmi ” Mojoj majci”. Pesnik izražava ogromnu bol i veliku tugu zbog gubitka svoje najdraže osobe. Neziri vešto koristi stih, da izrazi svoj očaj i svoja sumorna osećanja :
” Smrt je veoma teška
kao devet planina da nosiš
na svojim leđima
i prekriva te najveća tmina “.

U nostalgičnoj pesmi “Za mog oca Šejh Hadži Rahima „ Neziri izražava ogromnu tugu zbog smrti oca, velikog vernika, Hadži Rahima :
„Ti si bio naš Šejh, naš Profesor,
O, ti ! Šejh, Hadži Rahim
Iz Mitrovice sin oca Bajrama,
Bio si otac svima nama“.

U navedenoj pesmi, Neziri pominje i svog dedu Bajrama Neziri koji se u Prvom svetskom ratu kao veliki rodoljub borio za oslobođenje Srbije, baš kao što je to učinio i Bajramov otac Hajvaz Neziri u Balkanskom ratu. Boračku tradiciju je nastavio i pesnikov stric Ibrahim Neziri, koji od prvih ustaničkih dana bio učesnik NOB-e, radeći kao bolničar.
Nakon rata postaje predsednik palih boraca mitrovačkog regiona, kao i predsednik navedene oblasti. Ostavio je iza sebe mnoge rukopise kao i “ Dnvenik sa ratišta“.

Nezirijev otac, Rahim Neziri je kao pisac, rezervni oficir čina kapetana prve klase, predsednik Roma Mesne zajednice Rasadnik u Kosovskoj Mitrovici…imao je ogromnu saradnju sa opštinskim funkcionerima. On je prostranu kuću njegovog oca Bajrama, lociranu u romskoj mahali, dopustio da bude ambulanta pod uslovom da u njoj, pored ostalih, zasnuju radne odnose i lica romske nacionalnosti kao što su bili : Nezirijeva majka, mnoge medecinske sestre, medicinski tehničari kao i Doktor Džemal Živoli. Sve to nedvosmisleno dokazuje da su Romi toga kraja još u daljoj prošlosti bili jako obrazovani i da im je Nezirijev otac svojom dosetljivošću i ogromnim zalaganjem pomogao da dođu do posla.

Iako je Rahim bio veliki i jako poštovani aktivista, zbog svoje verske opredeljenosti, kojom je od najranijeg detinjstva zadojen, odbio je da bude član komunističke partije pa je podnevši ostavke na mnoge funkcije, vratio se svojoj tekiji u kojoj je kao šejh, jako ugledni propovednik islama mnogobrojnim dervišima koje je, kako pesnik ponosno kaže :“ Podjednako kao rođene sinove voleo“, jer su i oni imali ogromni respekt prema svom učitelju koji je do kraja života težio ka visokim spoznajama o Bogu i u tim valovima nastojao je ostati u najvišim stupnjevima molitve.

Pored stihova o kojim Neziri, svog oca upoređuje sa najsjajnijom zvezdom :
“ Bio naša zvezda Danica,
Koja nam je noću put pokazivala
Kojim putem treba ići
I gde treba stići“.

On svog neizmerno poštovanog oca upoređuje sa slavujem, šadrvanom, vrednim baštovanom, nepresušnim izvorom punim znanja...kao i sa ogromnim brodom koji vernike vodi u Dženet.

Ipak najsnažniji utisak ostavili su mi stihovi lirske refleksivne i elegične pesme :” Nekada je život bio drugačiji“ i jako sentimentalna pesma : „ Suza“, zbog kojih sam se, da bih potvrdio verodostojnost nemilih događaja koje su Nezirija motivisale da ih prelije u pesme, vratio na krajno suprotnoj strani Kosova od Nezirijeve Mitrovice, u mojoj Vitini koja se u knjizi : “ Gornja Morava i Izmornik „ akademika Atanasije Uroševića pominje činjenica da su Cigani-Romi na tom području kao imućni kovači i trgovci živeli u vremenu kada se za Arbanase-Albance, decenijama kasnije nije ni znalo. Romi su sa svojim sunarodnicima, vekovima živeli u velikoj uzajamnoj slozi i poštovanju. Kako pesnik u prvoj strofi peva :
“ Drugaćije se postupalo ,
Svi su želeli jedni drugima da se dive,
Romi na Kosovu preko šestopedeset godina žive

...Nekada se živelo u miru,
svako je imao svoju sreću i pravo,
danas je Kosovo krvavo”.

Ničim izazvana NATO agresija u martu 1999. godine Učinila je da su NATO-vi miljenici, krvoločne zveri odeveni u jagnjećim kožama, na celoj teritoriji Kosova kao i u mojoj Vitini bez ikakvih povoda, do golih zidova opljačkali, uzurpirali i porušili gotovo sve kuče nedužnih Roma. Kako je pesnik u pesmi:“ Suza“, sa snažnim tonom i slikovitim opisima, na idealan način stvarao emotivne stihove.
„Zgazio si moj kućni prag,
Stari prag mojih pradedova
Uništio moj dom
Ostavio me pod vedrim nebom“.

Sećam se kada su zadnje julske ponoći minirali mnoge pa i dvospratnu kuću mog najbližeg komšije Alije Šaipa, do jutra smo strepili da i mi u našoj trospratnoj kući, u paramparčad ne poletimo u nebo. Tada su od bombi umnobolnih UČK-ovca mnoge kuće bile bombardovane, pored mnogih teško su povređeni supruga i deca mog šlogiranog brata Sabri Šabani. Od gelera su pored mnogih, na kućnom pragu usmrćeni bračni par Ljatif i Kumrija Abdulahi, kao i moja tašta Hadžika Aguši. Od bombi umobolnih, ekstremnih Albanaca gotovo da nije pošteđena nijedna kuća roditelja, stričeva, i drugih rođaka bratove, teško ranjene supruge, Sevlije koja je zahvaljujući visoko specijalizovanih hirurga u Feniksu, prisnih prijatelja moga sina Demira, ostala u životu. Njoj su na Ramazan bezdušnici oteli pet rođaka i komšija, postaća i u šumi ih monstruozno ubili, samo je jedan od njih uspeo da pobegne i prijavi slučaj KFOR-u.

Nažalost ti krvoločni ljudi najgnusnija zla učinili su nad Romima koji su zadnjih godina iz bezbedonosnih razloga, naseljavali moj grad, jer je on sa okolinom decenijama, sve do Juna 1999. godine, bio oaza mira. Tim nikom dužnim došljacima UČK-ovci su im pred njihovim očima ubijali ukućane a njihova imena identični albanskih, pedantno upisivali u svoje žrtve koji su navodno usmrćene od srpskog metka.

Obeščastili su im ne samo majke i supruge, već i maloletne kćeri. Podatak da mnogi od njih nisu promenili svoju divlju, vekovnu ćud, nalazi se u hronici Kosova online 02/02/2022 godine, koja je objavila da su od 30-tak uglednih Albanaca u Prištini, uhapšena 13 osoba, zbog silovanja 11-to godišnje devojčice.

Ti zlikovci su pored mnogih starosedeoca oteli i 13-to godišnjeg Zaima, sina od mog brata od tetke Zečiri Zenelja, kao i mnoge mlade Rome došljake, čiji se trag života završio u Žutoj kući, u Albaniji. Tamo su im dželati na najmonstruoznije načine vadili vitalne organe, koje su bolesnim svetskim moćnicima prodavali. Taj ne čovečanski čin pesnik je pretočio u rodoljubive, elegične stihove sa snažnim opisima i dubokim osećanjem pripadnosti :
“ Nedužne ubijao, dušu im krao,
I svetu je prodao
Ne! Ti nisi heroj,
Ti si čista laž!
Prava laž!
Zbog tebe je izgubljena svaka draž ».

Sve je to dovelo do progona više od 150,000 kosovskih Roma, najvećeg egzodusa od kada je zabeležena naša sumorna istorija. Vitinski kao i gotovo svi kosovski Romi, spas su potražili u Republici Makedoniji, osiromašenoj i ratom opterećenoj Srbiji i Crnoj Gori. Živeći pod mostovima i starim prokišnjavanim šatorima, iznemogli, gladni i bolesni, mnogi su ilegalno potražili utočiste u Nemačkoj, Francuskoj…Italiji.

Na brodiću koji je u noći između 15-tog i 16-tog avgusta plovio ka Italiji, među 120 prognanih izbeglica bila je i Sanija, žena supružinog brata od tetke Ademi Dževata, koji je na najveseliji romski praznik-Đurđevdan 09-tog maja 1999. godine, zajedno sa šestoricom njegovih rođaka i komšija u njihovoj radnoj organizaciji: „Mladost“ stravično masakrirani od NATO-ve kasetne bombe, a tri meseca kasnije Sanija i mnoge udovice su sa malom decom nestali u dubinama Jadranskog mora.
Ono što je NATO započeo, dovršili su njegovi krvoločni zveri. O tom potresnom događaju, Neziri je kao veliki rodoljub, svoj snažni pesnički krik, vapaj poslao u svet stihovima njegove tragično-sentimentalne pesme: „Suze“
Neki su u Jadranskom moru nestali
Kao da su u zemlju propali,
Ni svadbeno veselje nisu uspeli da naprave,
Čemu da se nadaju njihovi,
Posle svega ?
A zbog čega ?

Kao Bogobojažljivi, častan čovek i veliki patriota koji svim svojim bićem veruje u Božiju pravdu, on nedodirljivim zlikovcima kojih štite najmoćnije svetske sile, ranjene duše i uplakanog lica, pretećim tonom smelo poručuje :
„Pazi! Vaš dan se približava
Suze nedužnih će vas stići
I od suza koje su od mog oka pale;
Ne možete nikud pobeći ni otići.“
Ako se vidi vreme nastanka pesme ,, SUZA,, 31-vog avgusta. 2018-te godine. I dana kada su ozloglašeni članovi glavnog štaba OVK, najveći NATO-vi miljenici : H. Taći, K.Veseli, R. Selimi, J. Kransići i mnogi drugi, zbog ratnih zločina, započeli svoju višegodišnju robiju u Hagu, nije prošlo mnogo vremena.

Dok su pet heroja, među kojima je i Basri Kajoli, u Vitinskoj opštini uništili oko 300 kuća muslimanskih Roma kojih su sa više vekovnih ognjišta sve proterali, njihovi mnogobrojni uži članovi su se zbog neračistivih računa, svakog meseca ubijali, vojnici u sastavu KFOR-ovih snaga su njihove rođake neometano obljubljivali, među kojima je, na veliku žalost, bila i 9-to godišnja devojčica koji su navedeni mirotvorci, slatkišima namamili u kancelariju, brutalno silovali u ubili. ,, Baš onako kako stara romska izreka kaže: ,,Bog ne odbija žalbe i molbe uplakanih ,,

Poseban dragulj zbirke :“Ne Zaboravite“ su 32 kratke, oštre i duhovite izreke, takozvani aforizmi, kojih mnogi zovu poslovice intelektualaca, u kojima se ne zasnivaju samo gotova sva Nezirijeva : prozna, poetska i dramska književna dela, već se u njih nalazi istina o uništenju jedne moćne, bratske države.

Aforizam :”Sve što se dešavalo na Balkanu od 80-tih godina je scenario koji je odavno napisan. U ovom tragićnom teatru sve je laž, samo su žrtve prave.” Obražlozio bih istoriskom činjenicom o nestanku Jugoslavije koju je njen doživotni predsednik Josip Broz Tito, nakon Drugog svetskog rata, uzdigao do nebesa.

U periodu od 1960-te do 1980-te godine JNA bila četvrta vojna sila u evropi, a SFR Jugoslavija sa 22 miliona stanovnika je tada doživela najživahniji privredni i društveni rast u svetu. Imala je pristojan standard, potpuno bezplatno zdrastvo i školstvo, zagarantovano pravo na posao, jendomesečni plaćeni odmor, mnogi su pored svojih kuća imali društvene stanove...stopa pismenosti bila je oko 92%. Zahvaljujući ogromnoj stipendiji iz Titovog fonda, uspeo sam da diplomiram književnost i apsolviram pedagogiju. Gotovo da nije bilo države u svetu koja bi se pohvalila takvom perspektivom.

Kako zapadu nije odgovaralo da u srcu Evrope imaju takvu moćnu državu, služeći se starom latinskom izrekom :“ Zavadi pa vladaj“ 1990-te godine za svoj pakleni plan pogodno tlo našli su među Albancima na Kosovu, koje su uspešno zatrovali mržnjom...

Dok su za vreme velikog školskog odmora u prostranom dvorištu, trospratne škole u kojoj sam radio, učenici sedam nacionalnosti šetajući završavali svoju užinu, začula se vika 50-tak učenika albanske nacionalnosti koje su se vrišteći, zalili na glavobolje, mučnine i druge tegobe, mnogi od njih su padali u nesvest. U tom se pojaviše milicioneri, lekari, kola hitne službe koje su otrovane vozili u vitinskoj, gnjilaskoj i prištinskoj medicinskoj ustanovi. Razbesneli roditelji otrovanih učenika su nemilice tukli nealbansku decu povicima: „Ako umre moje dete, nećete ni vi živeti !“

Iako medicinski pregledi nisu otkrili uzroke njihovog stanja, skrivene kamere postavljene u bolničkim sobama tu istu „otrovanu decu“ snimile kako se nestašno zadirkuju, smeju i skače, srpski kao i mnogi svetski eksperti tvrdili su da u svetu nije pronađen toksični otrov koji bi od desetak nacija u okruženju, delovalo samo na albansku decu, Doktorka Lin Džons, nevladini borac za ljudska prava je nadujenu gnusnu laž, mesecima plasirala u svim zapadnim medijima, da nepodnošljivu torturu srpske vlasti ne trpe samo odrasli Albanaci na Kosovu, već i njihova deca. Kako Neziri u svom aforizmu navodi :“Pravo zlo ovog veka su najveći mediji, interesuje ih samo novac, vlast, istrebljenje slabih, pravednih .“ Od osokoljenih ratobornih Albanaca, mesecima smo dobivali anonimna pisma slične sadržine :”Otrovali ste nam decu, ako se odmah ne iselite “ispećičemo van decu na ražnjeve.” Kao član partije,

predsednik Roma i delegat vitinske opštine prisustvovao san maratonskim sednicama, raspravljajući o tom događaju…
Zapadni moćnici su još više finansirali da navedena gnusna laž Albanaca, preraste u masovne demonstracije i mnoga ubistva. Ali se ipak na Kosovu sačuvao mir, pa je ratna zapaljiva strela, obavijana mržnjom prebačena u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini gde se razbesneo strahovito razarajući rat sa više stotina hiljada ubijenih.

Nakon devet godina, tačnije 15-tog januara 1999. godine, zbog ubistva 40 vojnika UČK u Račku, koji su prethodno ubili tri srpska policajaca i bili strah i trepet za putnike koji su se u putničkim vozilima kretali na relaciji Štimlje-Suva Reka, zapadna demokratija na čelu sa Vokerom je te ozloglašene vojnike preoblačila u seljačka odela i zbog tog slučaja, u ime demokratije, ljudska prava i mnogo toga, čega su stanovnici u njihovim državama imali daleko manje nego što su posedovali kosovski Albanci, u martu 99-te godine, započeo krvavi rat. Taj događaj je Neziri u svom aforizmu definisao:
“Došli stranci pravdu da nam dele a takvu je kod sebe i sami ne žele .“

NATO je uz najsavremeniju ratnu tehniku poslao i atlantsku brigadu sastavljenu od oko 1000 najspremnijih plaćenika koji su se rame uz rame sa borcima UČK-a borili protiv jugoslovenskih snaga i stotinu aviona koji su 79 dana i noći ubijali i trajno ugrozili živote svih koji dišu. Lažnim i nimalo opravdavajućim sredstvima, postigli svoj decenijama ranije zacrtani cilj. Taj slučaj Neziri je okarakterisao aforizmom :
“Kad želite uništenje nekoga sebi dozvoljavate sve.“

Pored uspešnog stvaranja rodoljubive pripovetke sentimentalne sadržine :“ Eh, kada bih mogao da poljubim svoj kućni prag“ i drugih proznih dela, Neziri se jako uspešno predstavio kao poetski i dramski pisac.

Njegova drama :“Mrav i slonovi“, nastala je kao plod piščeve dvodecenijske naporne borbe, da kao sićušni mrav od moćnog slona i žirafe traži pravdu za svoj proterani narod, čije su kuće spaljene, a najbliži ubijeni...

Nakon izvesnog vremena dolazi do gorkog saznanja, da moćnici na sve načine štite počinioce zla nad Romima i da pravda i zakoni nisu nimalo iste za sve ljude. Sve to sam kao višegodišnji predsednik izbeglica u Makedoniji veoma dobro osetio.
Radeći kao pedagog i profesor književnosti u UNICEF-u, i mnogih vaspitno obrazovanih ustanova, saznao sam bolnu istinu da su učenici prethodnih albanskih izbeglica, na osnovu dva svedoka, za tri meseca pohađali u razredu koga su svi položili, a da su zbog ogromne školske dokumentacije koju je ministarstvo makedonskog obrazovanja tražilo od izbegličke dece : romske, aškaliske i srpske nacionalnosti, samo delić promila uspeli da nastave redovno školovanje, za oko 11,000 učenika navedene nacionalnosti, godinama zarobljenih u kampovima, okruženih bodljikavom žicom školovanje se zauvek završio. Zapadna demokratija je zaboravila da su po konvenciji prava deteta ista za sve nacije.

Januar i februar drugog milenijuma su 20-tak hiljada Roma, uglavnom zatekli u kolektivnim centrima Republike Makedonije. Jedan od takvih je bio Stenkovac 2 koji se nalazio na sat vožnje od Skoplja. U sibirskoj hladnoj vetrometini pri temperaturi od -20°C, oko 4,000 kosovskih Roma prepuštenih sami sebi, smrzavali se u šatorima.

Samo u navedenom periodu, grupi od 120 njihovih rođaka, utopljenika u Jadranskom moru, pridružili su se moji mlađi rođaci : Šaban i Ekrem Aliju, majčina sestra Zejna Ademi, njihov sestrić Zenel Avdiju, 23-tro godišnji sin mog brata od strica, Safet Šabani i stotine drugih.

Zapad je emigrirao albanske izbeglice sa 100-tinu aviona, a za nas Nezirijeve “sićušne mrave“ nije hteo ni da čuje. Svaki naš pokušaj ulaska u evropskoj uniji na granici između Makedonije i Grčke bi se nakon više nedeljnih mučnih zadržavanja, vračali umorni, razočarani i prebijani od strane makedonske policije. Zbog ogromnih nepravdi koje su se vršile nad kosovskim izbeglim Romima, navedenih u novinama :“Ternipe-Mladost“, „Roma Times-Romi Danas“ i „Ćirikli-Ptica“, čiji sam bio tehnički a kasnije, glavni i odgovorni urednik, u više navrata sam se izlagao smrtnoj opasnosti.

Zbog sličnih muka kroz koji su navedeni nesretnici i u drugim mestima prolazili Neziri , moli zapadnu pravdu, da se suoče sa ogromnim problemom, koga su oni izazvali, a ne da kao nojevi zabijaju glavu u pesku :
“ Budite pravedni poštovani sudija slone“ i smelo ga podseća :“ Jednog dana ćete završiti misiju ovoga sveta…i tada će te vi za vaša nedela polagati račune pred Glavnim, Najpravednijim Sudijom.“
Nadam se da će Neziri imati više sreće od mene i od Petra Kočića sa čijom biografijom, pripovedkom :“Jazavac pred sudom“ i drugim književnim delima, Neziri i njegovo književno delo imaju puno identičnih tačaka.

Nezirijev stih : “Sašili ste sebi vatrene košulje“ komentarisao bih činjenicom pročitanoj u dnevnom listu telegraf, izdatog 6-tog Maja 2024-te godine, gde direktor Specijalistićkog-psihijatriskog centra: Lavirint, Safet Blakaj navodi strahovit podatak da na Kosovu čak 40.000 Albanaca koriste marihuanu i kokain, među kojima su sve veći broj žena i deca od 11 godina. Kao i podatak da je zapadna demokratija od kosovskih Albanaca učinila da se ogromni broj njih bave najomraženijom vrstom bluda, kojim se okoreli nevernici bavili još u vremenu pejkambera-poslanika Luta. Zadnjih godina albanski mediji neprestano objavljuju da tamo više od 10 % Albanaca pripadaju LGB populaciji, koja ih pravo vodi u zažareni pakao.

I pored toga što je Nezirijeva refleksivno-sentimentalna poezija prelivena tugom prognanih Roma i njihovoj neizmernoj ljubavi prema zavičaju, pri prevodu sa maternjeg jezika izgubila je poprilično svoju književnu lepotu. Ona je jako dobro strukturirana. Obiluje veličanstvenim stilskim figurama, (pesničkim slikama) :Personifikacijama, hiperbolama, poređenjima, gradacijama, metaforama, simbolima...u pesmama ima rima, ali i nekih zvučnih figura kao što su asonanca i aliteracija, time je on na perfektni način, jasno, sažeto, precizno i lirski nadahnuto, otpevao egzodus ne samo Roma u njegovoj okolini, već i na čitavom Kosovu. On je pustio svoj snažni lirski krik u svet prepun nepravdi, sa ogromnom željom da ga promeni.

Na osnovu svih činjenica, koji su navedene u ovom pregledu zbirke pesama pod nazivom: “Ne Zaboravite“ autora Neziri Nedžmedina-Nedže i zbog toga što na originalan način pokazuje veliku bol i nostalgiju zbog izgubljenog zavičaja, ogromnu ljubav i očaj prema nastradalim i teškom mukom preživelih Roma, najtoplije preporučujem, ne samo objavljivanje zbirke, već i da se ona nađe u svim domovima Roma iz razloga da nam svojom nenadmašnom literalnom lepotom oplemeni dušu, već da je u amanet ostavimo našim pra i čukun unucima kao i njihovim budućim pokolenjima, kako se strašna, najveća tragedija kosovskih Roma ne bi propustila zaboravu.

Recenziju bih završio sledećim podatkom :
Nakon što je moj roman: “Thagarni e Dukhakiri-Kraljica Tuge“ na međunarodnom konkursu 2021-prve. godine proglašeno za najbolje prozno delo, profesor Marko Sejdić dr etnologije i stalni saradnik odseka sociologije i kulturne antropologije u Milanskom univerzitetu (Italia) i predsednik organizacije :“Evropski Romi“ čiji su članovi fakultetsko obrazovani ljudi, su me kao književnika desetak književnih dela među kojima je :Rečnik “romsko-srpskog jezika bugurdžiskog dijalekta sa gramatikom i pravopisnim savetnikom“ i kao jednog od potpredsednika svetske organizacije Roma IRU, proglasili za prvog počasnog doktora romskog jezika i romske književnosti.

Poznavajući Nezirija kao dvo-ipo decenijskog neprikosnovenog borca za prava proteranih Roma, osnivača URYD-a…i četiri asocijacije na teritoriji Francuske, za čije je zalaganje, književni i sportski uspeh dobio mnogobrojne nagrade i odlikovanja i kao čoveka koji je svojom hrabrošću, karakterom kao vrhunski trkač od objavljivanja svojih jako vrednih književnih dela, posvećenih unesrećenim izbeglicama, to jest od samog starta svoje više decenijske trke za nešto što je istinito, časno…i moralno, snažno povukao za sobom čitavu plejadu romskih pisaca da pišu na temi koju je on prvi od svih nas započeo, predložio sam ga navedenoj organizaciji koja mu je jednoglasno dodelila laskavu titulu: počasnog doktora romskog jezika i romske književnosti.

U Feniksu (USA) 24. Jula 2024-te godine.
Profesor književnosti i pedagog Dževat Šabani