Тепих који је пред читаоце раширио Младомир Кнежевић веома је разнолик. Различите врсте песама су груписане у више циклуса: „Овај свет“,  „Живот“, „Разум“, „Судбина“, „Љубав која вреди“, „Свака љубав“, „Љубавне искре“, „Смер љубави“, „Љубав дивна“, „Шта више“, „За наук“. Ова разноликост, осим на тематском нивоу – родољубива, љубавна, социјална и рефлексивна поезија – огледа се и у виду различите позиције лирског субјекта. Некада је лирско ја резигнирано, понекад неутрално, понекад екзалтирано (љубавна поезија), некад равнодушно и помирљиво (социјална поезија). Управо ове разлике представљју шаре на тепиху који је пред читаоце распростро Младомир Кнежевић, тако да свако може бирати по вољи, укусу и жељи, а читати редом који одaбере.

Признавајући и описујући негативне глобалне феномене, равнодушно лирско ја из циклуса „Овај свет“ заправо жели да подигне на виши ниво еколошку свест читаоца (нпр. песма Вода).

Ово равнодушно лирско ја у социјалним песмама је и резигнирано, јер је некада било пацифиста:
            „Желео сам целом свету
            да у миру живи дане,
            и да за све људе буде
            свега доста, па и хране.“ (Свет)
            Из те перспективе доживеће разочарење:
            Ратова је и преварâ
            на овоме свету много...“ (Свет)
            Због чега постаје апатично и равнодушно, да би та апатија прешла у огорченост:
             Разлика је између њих и свињâ –
            jедни рокћу, а други говоре. (Без разума)
            Метафорично изражавајући социо-политичку слику.

И графички елементи утичу на значење, као у песми ДиносауРус, при чему се читаоцу  оставља на вољу да сâм протумачи.

Без обзира на ту равнодушност, тргнуће се социјално-рефлексивним песмама, каква је песма Дете, у којој ће признати и можда свој највећи квалитет:
            „лепо је имати жељâ, али дете не може бити свако.“    

То дете које, аутор никада није убио у себи, представља лирски субјекат ове збирке, који нас подсећа и враћа у нека срећнија времена, о којима радо причамо и о којима читамо са уживањем – како ће се осећати читалац у додиру са овом поезијом.

Читајући дивне родољубиве стихове, широког тематског распона – од југоносталгије до Косова, читалац ће осетити олакшање, готово катарзу – да ипак нисмо заборавили... што сведочи и предивна песма Божур. Свако би требало да се запита:
            „Може ли божур опет процветати?“

Љубавна лирика је такође разноврсна. Посвећена је различитим женама – судећи по великом броју женских имена, намера је да се обрати целокупном женском роду.

Неретко представља израз платонске љубави, израз жеље да се буде са неком женом; понекад бившу, прошлу љубав, понекад само искру, која је бљеснула у тренутку и нестала. Како год нема читатељке која неће уздахнути док буде читала ове стихове.

Уз сву лепоту и доминацију љубавне поезије у овој збирци, родољубиви стихови некако се сами намећу читаоцу:
            „Хвала Степи, Мишић Живојину, што умећем обуздаше силину.
            И пред целим светом показаше да не дамо оно што је наше.
            Албанска нас голгота ломила, много живља Србија изгубила.“
                        (Србија у Првом светском рату)

Зато што нас подсећају на нешто што смо помало заборавили, а нисмо смели и буде здраво национално осећање.

У име свега тога „прошетајте“ „Тепихом“ Младомира Кнежевића – можда ће Вама нека, друга „шара“ бити занимљивија.

Марина Ђенадић