PREDGOVOR knjige „Mis mokre oči“ Miodraga Stošića

Pred nama je knjiga poezije, „Mis mokre oči“, književnika Miodraga Stošića. Ta Stošićeva sposobnost da uoči, skenira, i prezentuje svoj unutarnji duhovni metro, istovetno uspešno koliko i spoljašnji svet, muško ženskih odnosa,  poput oštrog skalpela sa jedne, stihovnih melema koje leče i najveće duhovne rane, sa druge strane, vidljiva je i dotiče najskrovitije delove duše, treptaje, i romantike lišene bilo kakve iritantne patetike!

Ovi stihovi iz pesme Vernik:
Pitali su me jesam li tvoj verenik
Odgovarao sam – Daleko od toga
Ja sam samo njen - vernik - uvode u specifičan pesnički koordinatni sistem Miodraga Stošića, upućujući na osnovnu nit kojom je prožeta cela zbirka neobičnog naziva - Mis Mokre oči!

Biću krajnje subjektivan, Stošić je napisao pesme kakve bih ja voleo da napišem. Miodrag je briljantan u stihovima:

I ništa na svetu ja neću videti više
izbacujem svoje oči zauvek iz stroja
i spavaću sve dok budem znao da dišem
samo u snovima ti si zaista moja.

Pesma „Ožiljci“, se nameće kao jedna od tri ključne pesme ove zbirke. Poetika Miodraga Stošića je izrazito komunikativna i direktna. Ne sakriva se već se ogoljava do same srži iskrenosti. Komunicira  sa širokim čitalačkim auditorijumom, ali, što je još bitnije, razgovara sa Njom, onom posebnom, onom voljenom, dragom i cenjenom ženskom osobom.

Pomenuo bih posebno stihove pesme „Boli me“, koja se ubedljivo pridružuje prvoklasnim i najvrednijim sastojcima ove zbirke:

Boli me, boli ne kao Pakao
Za zlo se celoga života spremaš
Boli Raj koji si takao
Znaš negde postoji
Ali ga nemaš
Nikada...

Kobinovanje geografskih i emotivnih momenata (posebno sadržanim u poruci na zadnjoj korici knjige - Ti si glavni grad moje emotivne geografije) autor počinje refleksivnom ljubavnom pesmom – „Aljaska“. I u daljim pesmama iz ove "pasmine" ("Ti si kao Monako", "Mesto u kojem živi neko koga si voleo" i posebno "Beogradsko L"), pesnik uporno poistovećuje ženu sa državom, sa mestom, sa lokalitetom duše. Rečju, sa nečim što se voli kao domovina.
Pesma „Jutro sa Kišom“ otvara dugopisajuću, dugosvirajuću, dugopevajuću poemu „Mika i njegova pesma“, da bi se pretočila u stihovne zapise  „Momak koji je ukrao Liberovu knjigu“:

Ne skidam ti kapu cenjeni skupe
Nemam je, ali ako treba skinuću glavu
Ni sva moja mala srca ne mogu da kupe
Radost što gledam vašu predstavu pravu

Hteo bih da sa vama podelim brigu
Ali među nama se podiže čelični zid
Jer ja sam momak koji je ukrao Liberovu knjigu
I zbog toga me je večeras pred vama stid

Ove pesme predstavljaju ispovest pesnika o njegovom, kaporovski rečeno, sentimentalnom vaspitanju. Dakle, uz koje pesnike je učio kako se to voli. I kako se piše o tome.

„Ja ću zauvek ostati mlad“ pesma je koja vremelomi negde u predelu srčane aorte. Puna je energije, lirskih  ispovesti, neobičnih metaforičnih pesničnih slika odkojih se rađaju treptaji srca i duše!

Iz pesme „Akronim„ izdvajaju se stihovi:

Lavirint mog srca rešila si lako
Igla tvog kompasa probija mi dlan
Šapat, to je urlik izrečen polako...

a u pesmi “Maneken sete” Miodrag Stošić  je kao krajnje  iskren:

Nikada sebi oprostiti neću
što se nisam podvrgao nožu
i njime strgao svu svoju kožu
i napravio zastavu na kojoj bi stajalo tvoje ime
tebi za sreću

Zbirka pesama, simboličnog i višesmislenog značenja i naslova, “Mis Mokre oči“, multimedijalnog umetnika (pesnika, „stend ap“ komičara, aforističara, proznog pisca...)  Miodraga Stošića, mišljenja sam, je nešto  posebnije i sveobuhvatnije od bilo koje knjige nekog drugog autora njegove generacije koja je došla u moj pesnički posed, objavljene u poslednjoj deceniji. Ona kvalitativno prevazilazi i ovu uvodnu reč/recenziju koju upravo čitate. Moglo bi se reći da je knjiga Miodraga Stošića, kakvu  sam celog svog života želeo da napišem, a kao pesnik, ipak nisam uspeo. Miodrag Stošić to jeste uradio – uspeo je! Impresivno!!!

Milan B. Popović
U Beogradu, 01. 10. 2016.