Поговор

‚‚Истина је биће што живот даје свему“‚ – поручио нам је, одавно, Владика Николај. Позивам се на његове речи у овом приказу првог романа Милана Милићевића, сматрајући да јасно осликавају колико животе главних јунака, толико и само прозно дело.

Знамо, дакле, да је ово првенац човека који до сада није имао непосредне везе са књижевношћу и писаном речју, осим као читалац. Стога, интересантна је његова прилично успешна накана да нас, његове читаоце, врати у време које је остало негде далеко иза, као магловито, противуречно и, на крају, тајанствено.

Писана нараторским, изворним језиком, лишена метафора и патетике, на први поглед учиниће нам се да је Књига о Љубинку само још једна политичка прича, још једно сведочанство својеврсног лудила од ког је боловала наша, и њихова Србија. Но, морам рећи да је ово казивање, уствари, антиратна прича, роман који нас полако али извесно уводи у различите деградације људског бића, али нам истовремено говори о љубави, поштењу, моралу - укратко, о свим оним вредностима на које смо, приморани животом по туђем диктату, негде заборавили.

Књига о Љубинку, баш као некада Књига о Милутину, показује нам, животима својих јунака, колико човек, уколико поштује систем вредновања, заиста може да се одбрани од ништавности, бесмисла, презира, мржње, страха од смрти - остајући доследан себи и исконском у себи - јер, обе су аманет историје малог народа и великих страдања. Попут Милутина, и Љубинко је човек који, током проживљених ветрометина на нашем тлу, постаје жртва али и морална узданица будућих нараштаја. Значај ове приче лежи и у њеној вишеслојности, као и у малим и великим мудростима, било да су цитиране из досад непревазиђеног Горског вијенца, било да су, напросто, премишљања главних јунака.

Прича је аутентична, иако још једно од многобројних сведочанстава зала и страдања који су се више пута поновили у српској историји. Наум овог романа је да, упркос чињеници да се ратовима човек, као биће, унижава и уништава, постави питање шта ми, заиста, знамо о победи и губитку, колико на глобалном, толико и на индивидуалном нивоу.

Роман о рату - а против рата, о победи живота а губитку људског достојанства, роман, донекле, и о смрти као избору - да би се сачувао смисао битисања, корен и традиција једног народа…

Мени, као некоме коме је допало у задатак да непристрасно искажем своје мишљење о Милићевићевом првенцу, остаје само да цитирам Његоша – „Имао се рашта и родити’’.