banner
kreativni tim izdanja projekti promocije info kontakt
             
   

 

 

PLAMENKA ĐOGO VULIĆ

НЕСАГЛЕДИВИ ПРОСТОРИ  ДЕТИЊСТВА
Погледајте! Већина људи одлаже своје детињство као какав стари шешир. Они га заборављају као телефонски број који више не вреди, записао је познати немачки писац Ерих Кестнер. У ту већину сигурно не спада Пламенка Ђого Вулић, која призива детињство и младост не само као најраскошнији период живота него и као инспирацију за своје стваралаштво. Њена књига кратких прича Небо из мог видокруга представља избор слика и доживљаја, урезаних у сећање које никада не може да избледи. Кроз одшкринута врата детињства и младости пролазе многи ликови, а ауторка са њима испреда незаборавне приче о реалном животу и оном о коме се тада најслађе сања, на шта упућује и наслов књиге. У њеном видокругу су живописни предели, градић у коме је живела и људи са својим манама и врлинама, али и небо са звездама које нигде нису тако трепераве и сјајне.То звездано небо ка коме уздиже свој поглед симбол је духовне чистоте, узвишености и божанске заштите. За младе, неискусне и маштовите, небо има и друго значење: иза његове дубине постоји бескрај, просторни еквивалент за духовну снагу, ширину, узлетање и трагање за својом звездом среће и идеала. Ауторка се са овоземаљских каменитих и тврдих стаза, које су јој драге јер су завичајне, успиње у астралне висине где доживљава унутрашњи мир и озарење. Преплитање обичних и свакодневних доживљаја са сновима о другачијем, далеком и бољем свету даје снагу и смисао свакој причи.

Није лако писати кратке приче. Оне су настале пре романа и да би привукле пажњу читалаца треба да испуне одређене захтеве. Пре свега њихов стваралац мора да има књижевног дара и да у композицију приче уграђује неки значајан догађај из живота једне личности или једног периода. Наративни састав, везан за одређени тренутак, обухвата само карактеристичне црте лица и збивања.

Пламенка Ђого Вулић поседује надареност прозаисте и тако успева да исприча доживљаје из свог живота. Њено дело је углавном аутобиографско, а оне приче које су написане у трећем лицу уклапају се у ауторкино казивање о себи и употпуњују слике амбијента и менталитета људи о којима пише. Да би се истакле теме које се јављају у овој књизи, могло би се почети од пасуса у дивној причи Погрешна љубав:

У том месташцу, сасвим близу мора, ни зиме нису биле зиме. Потврду зиме, упркос благој клими, давала је река која би с јесени увек набујала и тако би се променила да је највише личила на бајковиту слику тајанственог преображења неког нежног младица у какву горопад. Нико не би веровао, ко би је први пут видео у тим зимским месецима, да та река уопште може бити кротка, каква је заиста била за летњих месеци.

Поред изванредне дескрипције, овде се наслућују мотиви прича: река и њен преображај (симболично и преображај људи у даљем току радње), реалност коју доноси промена тока реке и времена, бајковитост... Драж причама даје управо смена стварности и бајковитости. То је још једна потврда оног што је назначено и у наслову књиге: ограниченост видокруга и неограниченост свемира. Пламенка живи у бајци, како то читамо у једној од прича, али само као лик који чини добра дела, као што то ради Деда Мраз, за кога мисли да дели поклоне какве деца желе. Као девојчица претварала се у хероја бајки, показивала храброст не само да спаси себе него и друге, слабије. То је најбољи пример како поистовећивање са ликовима из бајки и Пламенкиних прича васпитно утиче на децу.

Ретроспективно казивање о детињству и младости често је наглашено глаголом сећати се. У једној причи записано је: Слике сећања на то искуство отвориле су несагледиви простор мог испитивања кроз цео живот – зашто људи немају довољно љубави ни за себе ни за друге. Стигосмо до кључне речи – љубав. Љубав према најближима, пријатељима, школским друговима, према завичају и граду детињства и младости, према свим добронамерним људима. Ту је и прва љубав стидљивог девојчурка у основној школи и девојке гимназијалке када јој учење престаје бити једино стање и када више на изјаве љубави не одговара: Немој ме насмејавати (наслов истоимене приче). Попут фотографија, тако су ови доживљаји детиње и младалачке љубави смештене у албум успомена које ће се временом све више обогаћивати и прелиставати.

У детињству, том хармонично уређеном свету, свако је опијен животом. Ни несташлуци, ни бриге, ни неиспуњене жеље не могу се одвојити од оног вреднијег што ће доћи, а то су тренуци радости за које је потребно разумевање одраслих и искуснијих. Колико драгости има када се на поклон добије играчка; колико је несебичности када се с другим подели оно што припада појединцу; колико разумевања према онима који су друге вероисповести! Све су то примери на којима старији треба да уче. Грубост и пакост чешће показују одрасли него деца. У занимљивој причи Мајске трешње надмудрен је тврдица који је искористио вредну и послушну децу, спремну да својим трудом зараде који динар. Наративно казивање у овој причи изузетно је обогаћено дескрипцијом (гране крошњи окићене тамноцрвеним трешњама и децом, жељном сочних плодова). Насупрот ведрим и безазленим лицима деце приказан је портрет тврдице: намћор, гневан, избуљених очију из којих севају варнице. Са неколико контрастних речи даје се психологија човека који се усудио да обмане наивну децу.

Научила сам да живот има много дана и да сваки дан има свој сан, забележила је Пламенка. А снови личе на своје сневаче. Они најлепши, дечји и младалачки снови, који човека прате док будан хода светом, откривају и другу страну живота и приморавају нас да размишљамо о многим тајнама, о вери, моралу, смрти... Вредност ових прича је у томе што се на живот не гледа само очима детета (мада би било боље да се сачува њихово виђење и светлост) него и одраслох који имају више искуства и знања, а каткад нису у стању да одговоре на питања која им се постављају. Како одговорити на питање: Зар је могуће, да човека сад има, а одмах затим нема? У причи Живот, у којој доминира црна боја, слика се неминовни одлазак вољеног бића, а питање и даље крије тајну и једино се констатује да све има свој почетак и крај, да свако, ко се роди, тај и умре, како је девојчици објаснила бака. Или, снажан стуб светлости на мору, чији је сјај и топлина никада нису напустили, осветљавају стазу којом треба да се успењем у вечни мир. Све то указује да је ауторка веома сензибилна и да оно према чему би многи били равнодушни оставља трагове у њеној души и наводи је да целог живота одгонета недокучиве тајне, јер тражити унапред значи изгубити сада. А почетак радозналости и удубљивање у открића започиње у детињству. 

У приповедању су заступљени сви облици изражавања. У наративно казивање изванредно је укомпоновано описивање, којим најчешће почињу приче. То је сасвим разумљиво када се узму у обзир лепота Пламенкиног завичаја и љубав према њему. Она снажно доживљава сунчана јутра, звездане ноћи, мирис годишњих доба, хук реке, шум мора... Поред пејзажа, и портрети јунака ових прича су такође верни и упечатљиви. Све то је оквир за разне доживљаје, усхићења и друга расположења. Лирска обојеност прича подсећа на пејзажне песме, у којима има различитих стилских фигура, чиме ауторка потврђује вредност свог талента, који је већ потврђен њеним књигама поезије. Приче нису презасићене дијалозима, а тамо где их има, они су природни, непосредни, добро вођени и усмерени ка даљем развијању радње. Понеки унутрашњи монолог открива ток свести и преживљавање личности о којој је реч. Ти елементи обогаћују стилски израз, саржај, мотиве и идеје књиге.

Препознајемо лик ауторке ових прича? На то се може потврдно одговорити пошто нам Пламенка отворено и непосредно говори, дајући у кратким цртицама напомене о себи, породици, окружењу и доживљају првих година свога детињства, одрастања и младости. Овакве приче може написати једино особа у чијем је срцу непресушан извор љубави:
Данас ми се јави жал кад наиђем на недобронамерне, на завидне. Искрено им пожелим љубав у срцу.

Време пролази и доноси многе промене и погледе на свет у коме живимо. Једино деца остају иста: имају своје царство чија су врата отворена за добронамерне и племените људе, за оне који у себи носе ведро и сунчано небо, како би човечанство постало сигурније и боље место за живот, онакво како га виде јунаци ових прича. Нестаће тада страха и брига, па ће бити баш  како жели и поручује Пламенка Ђого Вулић – да безбрижност буде као бесконачан слап среће који никад неће пресушити.

                                                                             Ненад Радош, професор и књижевник
   
 
             
naslovna strana youtube facebook twitter nazad

Copyright KREATIVNA RADIONICA BALKAN 2014 ©. All rights reserved