ЈОВАН ДУЧИЋ

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април
1943) је био српски и југословенски писац, песник и дипломата. Један је
од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.
Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине
организације у Краљевини Србији.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног
члана изабран је 1931. године. Следеће године постављен је за посланика
у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у
Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског
дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије
посланик је у Мадриду.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре,
затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и
две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде
и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о
писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке,
Шпаније итд.
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под
утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја
сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима
француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста.